Put do pčelarskog uspeha

Put do pčelarskog uspeha nije ni malo kratak, ali je zato sladak. Svako ko se odluči da postane pčelar treba imati na umu, da je pčelarstvo poljoprivredna grana. Pa, kao što je uspeh bilo koje poljoprivredne grane na prvom mestu uslovljen prirodnim prilikama i neprilikama, tako je tim istim prilikama i neprilikama podvrgnuto i pčelarstvo.

Jednom nepoželjne kiše, drugi put nepoželjne suše, nepovoljne vazdušne struje u vremenu izlučivanja nektara, pa mrazovi, preduge i oštre zime, neprijatelji pčela, bolesti i druge nezgode, sve takve neprilike mogu u nekoj godini svaki uspeh izbrisati.

Onaj, koji hoće da se bavi pčelarenjem, ne sme samo računati koliko jedna košnica može dati, nego treba biti spreman i na to, koliko može i štete imati.

Ko je u pčelarsku privredu upućen, taj veoma dobro zna, da na primer, u deset godina može računati na tri unosne i da će mu one doneti lep prihod. Dobitak iz ovih godina treba znati rasporediti na nerodne godine. Koji pčelar računa drugačije, taj će se veoma prevariti. Postoje osnovna pravila koja treba poštovati ako želi da pređe put do pčelarskog uspeha.

Pčelar mora biti spreman, ne samo da za dobijeni med zgrće novac, već mora biti spreman i na neke teškoće, kada će jedva toliko dobiti, da pčele spase od gladi.

Pa svako i ne može biti pčelar. Da neko stvarno postane pčelar, mora imati urođene sklonosti za to, kao što takve sklonosti treba imati i za svaki posao, za svako zvanje i za svaku nauku.

Kao što se ni u jednoj poljoprivrednoj grani ne može doći do prihoda i dobitka, ako za to ne postoji podloga (zemlja, alat, itd.), pomoću čega se prihod i dobitak izvlači, tako je jednako i u pčelarstvu (nabavka košnica, pčela, pribora itd.).
Ali u pčelarstvu, naročito privrednom, postoje i posebni uslovi za uspeh, a to su:

1. pčelinja paša, 2. dobar pčelar, predan i vešt u poslu, 3. podesan sistem košnice i prema tome odgovarajući sistem rada, 4. matičare i pomoćne košnice na pčelinjaku.

Ko hoće pčelariti treba najpre da prouči koja vrsta paše u okolini postoji i da li je ima u tolikoj meri, da bi mogao uspešno pčelariti. Da bi to proverio, mora stvar najpre teoretski proučiti. Mora, naime, znati koje su biljke medonosne, pa tada ispitati ima li takvih i u kojoj količini u kraju, gde hoće pčelariti. Ako se u tome kraju nalazi neki dobar pčelar najbolje će učiniti da kod njega upozna, kako njegovo pčelarenje napreduje.

Nego, iako su pravi pčelari dobri i susretljivi ljudi, ima ih i koji će prilike preuveličati (to su od reda pčelari amateri), a drugi će prilike crno prikazivati (to su škrti i samoživi). Pčelar neka, dakle, veruje samo u ono, što je temeljito ispitao i proverio.

Gde nema dovoljno paše za pčelarenje, tog najglavnijeg uslova za uspeh, biće najbolje s pčelarenjem i ne započinjati, jer bi to ličilo na gradnju mlinske vodenice tamo gde nema vode.

Pri povoljnim prilikama paše i neuki će pčelar postići neki uspeh. Ali gde je paša loša, tamo neće uspeti, pa ma i svi ostali i najbolji uslovi postojali.

Ako u mestu postoji samo neka, ili na primer samo jedna paša, pčelar mora biti spreman na seljenje pčelinjaka. Kaže se: "Na osovini rodi med". Seljenje na pašu unosan je, ali i najteži pčelarski posao, a povezan i sa nesigurnosti u uspeh, a sigurnosti troškova. Troškovi su neizbežni, a i najbolja postojeća paša može iznenadno da podbaci.

Da u preseljavanju na ispašu bude uspeha, treba najpre dobro upoznati prilike onog kraja, gde smo odredili da pčele preselimo i da smo u taj posao temeljito upućeni.

Da bi uspeh bio postignut, mora pčelar i s vremenom da slobodno raspolaže tako, da će svaki posao na pčelinjaku izvršavati tačno i pravovremeno. Pčelar se mora ostaviti svih rđavih navika, koje bi ga odvraćale da poslove na pčelinjaku da bi posvršavao u redu.

Da bi se u poslu što bolje uvežbao i poučio, mora budno pratiti pčelarsku književnost, a posebno pčelarske časopise. Velika će biti korist pčelaru da obilazi pčelinjak naprednih pčelara, jer će od njih mnogo naučiti.

Nije dobro počinjati s većim brojem pčela i sa ulaganjem većeg kapitala. Dovoljno je početi sa 5 košnica (najmanje sa tri), pa pčelinjak postepeno uvećavati. Tako se povećava i iskustvo, a umanjuje i mnoga šteta, u koju početnik lako upadne.

Dobar pčelar ne sme biti pohlepan na med. On mora nastojati da mu pčele, za svaki slučaj, imaju uvek dovoljno hrane, a da oduzima samo višak, i to samo zreo med.

Po izletu pčela i po njihovom ponašanju neka se pčelar dobro uvežba da zna oceniti, kako mu koje društvo stoji, a da ga često ne pregleda. Velika je nevolja, ako je pčelar odviše radoznao, pa često otvara košnice i kao ih pregleda. Pored ostalih neprijatnosti neka pčelar zna, da kod svakog otvaranja košnice, a naročito kad upotrebljava dimilicu, gubi do četvrt kilograma meda, pa i više.

O stanju svakog pojedinog društva mora voditi beleške i za to treba da ima beležnicu za pojedina opažanja o svakom pčelinjem društvu, sve radove, koje je u pojedinom društvu izvršio, s naznakom, i kako je šta izvršio.

Pre svakog rada na pčelinjaku, neka pčelar dobro razmisli, šta treba i kako će uraditi.

U toku zime, a najdalje do početka marta, vredan pčelar mora spremiti sve potrebno za pčelarsku sezonu, koja dolazi. Uz potreban pribor neka su mu i nove košnice gotove i svi popravci izvršeni, jednom reči, sve do poslednje sitnice neka mu je u redu, kako se ne bi dogodilo ono: "Gradi košnicu, kad mu je roj na grani".