Medljikovac

Mnogi verovatno da i ne znaju šta je medljikovac? Najkraće rečeno, to je med koji nije od nektara, već od medljike ili medne rose. Možda zvuči malo čudno, ali je istinito.

Opšte je poznato da pčele za pravljenje meda sakupljaju nektar s cveća, a manje se zna da one sabiraju i druge slatke sokove. Takav je medljikovac, med koji nije od nektara, sem ako nije pomešan s njim. "Sirovina" za medljikovac je medljika, medna rosa ili mana, koja je slična srži drveta.

Ona se pojavljuje na lišćarima i četinarima s obe strane listova i iglica u vidu rose, najčešće u vreme kada su hladne noći a topla jutra. Može biti i posledica delovanja lisnih vašiju, ali i drugih insekata. Medjutim, četinari mogu da daju velike količine medljike i bez insekata. Za vreme njenog lučenja važno je da u vazduhu ima dovoljno vlage, u protivnom ispari voda iz tog soka i od medljike lišće ostane kao lakirano, pa pčele ne mogu da je iskoriste. Prema tome, za lučenje medljike i mogućnost pčela da je sakupljaju potrebne su odgovarajuće klimatske prilike, koje mogu biti različite u pojedinim područjima.

Sada sledi pitanje kakav je hemijski sastav medljikovca u odnosu na med od nektara? Za razliku od cvetnog meda, medljikovac ima povećanu količinu saharoze, dekstrina, mineralnih materija (pepela) i smanjen sadržaj invertnog šećera (glukoze i fruktoze nastalih usled razlaganja saharoze), jer u osnovnom soku ne sadrži fermente kao nektar. Inače, medljikovac od četinara sadrži 4-10% dekstrina. Usled prisustva nesvarljivih i za organizam pčele otrovnih materija (dekstrini, belančevine, mineralne soli), nije dobar za prezimljavanje pčela. Zbog toga ga treba oduzeti i u košnici ostaviti cvetni med, sakupljen u vreme glavne paše, ili dodati šećerni sirup. Pre oduzimanja potrebno je takav med ispitati.

Za to postoje laboratorijske analize, ali ima i jednostavnijih, priručnih metoda koje se mogu primeniti na samom pčelinjaku. Prema rečima dr Husnije Djerimagića, profesora sarajevskog Poljoprivrednog fakulteta, te metode bi se sastojale u sledećem: medljikovac, kao i med koji potiče od raznih drugih slatkih sokova, pčele ne poklapaju voštanim poklopcima, već ostaje otvoren u ćelijama saća, što ne mora uvek da bude siguran znak, jer pčele mogu da zatvore i drugi med.

Zbog toga se uzme malo meda u epruvetu ili čašu od vatrostalnog stakla i doda ista količina destilovane vode ili čiste kišnice. U drugoj posudici se rastopi malo gašenog kreča u istoj količini destilovane vode ili kišnice koliko ima i kreča. Kad talog padne na dno, krečna voda se sipa u posudicu s medom i vodom, u količini koliko ima meda i vode zajedno. Zatim se to zagreva dok ne provri. Ako u medu ima dekstrina, u tečnosti će se pojaviti pahuljice koje se kasnije talože na dnu. Takav med treba oduzeti pčelama.

Što se tiče ljudske ishrane, stvar je potpuno drugačija. Med medljikovac se posebno deklariše i prodaje, a na našem tržištu je manje cenjen od cvetnog meda, medjutim u inostranstvu je obrnuto zbog većeg sadržaja mineralnih materija u medljikovcu (gvoždja, bakra, mangana i dr.). Med koji potiče od medne rose četinara ima prijatan miris na njihovu smolu, naročito jači ako je od medljike bora, a malo slabiji od drugih vrsta četinara. Zbog svog dobrog sastava i mirisa, med medljikovac je ranije bio daleko više cenjen nego danas i naročito korišćen za lečenje bolesti disajnih puteva i organa.

U Sloveniji na primer, se medljikovac više ceni a onaj s četinara naziva se hojevac. Tamo se medljika sakuplja organizovano i Zavod za pčelarstvo ima za slovenačke pčelare službu prognoziranja lučenja medljike. U našoj zemlji medljika se samo slučajno sakuplja.

Na osnovu svega rečenog, sakupljanje medljike se u svakom slučaju može preporučiti pčelarima, tim pre što u vreme lučenja medljike, a najbolje lučenje medljike je u julu, i polovinom avgusta, ne cvetaju glavne medonosne biljke i istovremeno velike količine medljike ostaju neiskorišćene. A to je prava šteta.