Lovački psi

Lovački psi se svrstavaju u više rasa i svaka od njih ih karakteriše prema osnovnom zadataku koji oni imaju u lovu. Prema tome, nije svaki lovački pas genetski predodređen i sposoban da sa svojim vlasnikom - lovcem obavlja svaki mogući zadatak, tako da se to od njega ne sme ni očekivati. Umesto toga, potrebno je upoznati se sa karakteristikama lovačkih pasa. A pre nego sto pređemo na tu temu, hajde da se osvrnemo na istoriju pripitomljavanja i odomaćivanja pasa.

Odomaćivanje psa je počelo u praistorijskom dobu, mada još nije utvrđeno kada. Jedno je izvesno: pas je prva domaća životinja. Odomaćivanje psa verovatno pada krajem mezolitika (srednje kameno doba) koje je trajalo, verovatno, od 7000 ili 6000 do 4000 godina pre naše ere. Izvesno je da je pas pomagao u lovu čoveku već u neolitiku (mlađe kameno doba), koje obuhvata vreme oko 4000 godina pre naše ere.

Smatra se da su divlji psi, koji su lutali za hranom, počeli da se zadržavaju oko ljudskih prebivališta i da se hrane ostacima i otpacima hrane, a posebno su posedovali dar da osete opasnost i čak i u snu se pokazivali mnogo osetljivijim od čoveka. Upoznavši ove elemente, čovek ih nije udaljavao od sebe, već je pokušao da ih priveže i od manje nepoverljivih ili mladih pasa stvori sebi korisnog čuvara, pratioca i pomagača u lovu.
Ovo domaćivanje, odnosno stavljanje u službu čoveku, nije se zbilo na jednom mestu i u isto vreme, već svugde gde su divlji pas i čovek došli u dodir.

Pas nije samo najstarija već i najrasprostranjenija domaća životinja, pa živi sa čovekom u predelima najljućih zima i hladnoće kao i u predelima najvećih vrućina.

Danas je u svetu poznato nekoliko stotina različitih rasa pasa. Zvanično u Međunarodnoj kinološkoj federaciji registrovano je oko 320 rasa. Činjenica je da je stvaranje ovako velikog broja rasa, nastalo spretnim i dugogodišnjim kombinacijskim ukrštanjem rasa. Na taj način naslali su psi koji poseduju određene osobine i karakteristike za novonastalu rasu, a to se ustaljivalo i dalje prenosilo na potomstvo. Sve ovo važi i za lovačke pse.

Smatramo da je od značaja da iznesemo neke podatke i činjenice o najzastupljenijim rasama lovačkih pasa kod nas. Sve rase lovačkih pasa, prema pravilnicima Kinološkog saveza, podeljene su u sledeće grupe: goniči, brak jazavičari, krvoslednici (tragači po krvi), jamari, cunjavci i ptičari sa retriverima. Mi ćemo ih ovde ipak svrstati po malo drugačijem rasporedu i opisati njihove osobine i karakteristike.

Rase lovačkih pasa kod nas

Goniči

Goniči su najstariji lovački psi. Sve rase goniča karakterišu zajedničke osobine u načinu rada i lova. Gonič, krstareći hitro lovačkim terenom, treba da pronađe i digne divljač. Pokrenutu divljač goni uz štektanje, nagoneći je obično na lovca u zasedi. Tako gonič ispunjava svoj osnovni zadatak u lovu. U narodu ga često nazivaju " zečarem", jer ranije lov na zečeve se gotovo isključivo obavljao sa goničima. Međutim, ove rase lovačkih pasa, pored zeca, vrlo rado i strasno gone drugu divljač, naročito lisice, srne, a u grupi često i divlje svinje. Vrlo su izdržljivi i mogu da rade po ceo dan i love uz svog vodiča-lovca. Svaka zemlja ima svoje rase goniča, pa i u nas postoje sedam zvanično priznatih rasa goniča, koje su bile prikazane na mnogim izložbama.

Balkanski gonič
Već sam naziv kazuje da je ova rasa lovačkih pasa rasprostranjena ne samo u našoj zemlji već i u ostalim zemljama Balkanskog poluostrva. Odlikuje ga srednji rast, skladno građeno telo, neznatno duže od visine grebene, miran temperament, najčešće blaga ćud. Obrastao je kratkom i poleglom dlakom, koja je nešto duža na zadnjoj ivici butina i na donjoj strani repa. Osnovna boja dlake je lisičijecrveno ili žuta, sa manjim ili većim crnim plaštom, koji prekriva gornji deo trupa, a često i vrat, i dopire do glave u vidu dve tamne mrlje na slepoočnicama. Neznatna belina (progrušanost) dopuštena je na grudima, ali belina nije poželjna. Glava, u gornjem delu šira, blago se sužava prema njušci; neizražene potiljne kosti i slaboistaknutog stopa, odaje plemenitost. Uši su oborene, pri vrhu zaobljene i nenaborene. Dobro izražena, ali ne preteška mišićavost, čvrsta i prava leđa, oble sapi, duboke ne previše široke grudi, pravilni stavovi, čvrste šape, izdašni hodovi ukazuju na vrlo veliku izdržljivost psa goniča, koji se pravilnom obukom može osposobiti za vrlo korisnog lovačkog psa.

Istarski kratkodlaki gonič
Već sam naziv ukazuje da se ovaj lovački pas najviše gaji na području Istre. Međutim, istrajan i sistematski odgajivački rad u Sloveniji omogućijo je kinolozima - lovcima ove bivše jugoslovenske republike da stvore lepše, plemenite i brojne zapate ove autohtone rase goniča. Osnovna njegova karakteristika, po čemu se razlikuje od ostalih rasa goniča, jeste kratka, sjajna, polegla dlaka, snežnobele boje, sa manjim ili većim šarama izrazito narandžasto žute boje, ili je potpuno beo. Nosna pečurka, kao i ostala sluzokoža, treba da je crna ili bar tamno pigmentirana, ružićaste sluzokože nisu poželjne. Pas je srednje veličine, skladne plemenite glave, na kojoj se uočava prilično izražena potiljna kost. Dobra povezanost i lepa usklađenost pojedinih delova tela, ne pretežak, ali snažan kostur, pravilni stavovi nogu, živahan, ali ne nervozan temperament-sve to ukazuje na oplemenjenost rase. Smatra se dobrom rasom ustrajnog goniča. Glas mu je zvonak i pri gonjenju divljači neprekidan.

Istarski oštrodlaki gonič
Ova rasa poznata je još i pod nazivom istarski resasti gonič. Po telesnoj gradnji vrlo je sličan istarskom kratkodlakom goniču, a od njega se uglavnom razlikuje po dlaci dugoj 5-10cm, oštroj i pravoj, koja u vidu resa prekriva celo telo pa i na glavi stvara guste obrve, koje psu daju ozbiljan, mrk, katkad čak i sumoran izgled. Osnovna boja dlake je snežnobela s manjim ili većim šarama ili tačkastim pegama jasnonarandžaste boje. šare ili mrlje druge boje nisu dozvoljene. Glava je duguljasta, sa jasno izraženim potiljnim ispupčenjem, blago zaobljenog čela, snažne ljuške, čelo je katkada prekriveno mekšim dugim dlakama, vrat je lepo povezan sa glavom i trupom. Dužina trupa, neznatno veća od visine grebena, odaje dobro povezanog, zbijenog i izdržljivog psa. Pravilni stavovi nogu, čvrste kosti i dovoljna mišićavost odaju psa snažne konstitucije, koji pored osobina dobrog goniča pokazuje i veću izdržljivost pri radu kroz teže terene prekrivene gustom ili trnovitom vegetacijom. Oštra i duga dlaka čini da je ovaj pas otporan i na vremenske nepogode.

Trobojni gonič
Veoma lep lovački pas i najkasnije poznata rasa goniča. Verovatno je nastala ukrštanjem balkanskog i posavskog goniča. Po telesnoj građi vrlo je sličan balkanskom goniču. Kako mu ime kaže, odlikuje se trobojnošću. Osnovna boja može da bude crvena, riđa ili pšeničnožuta u različitim nijansama, crni plašt prekriva telo u gornjim delovima, i to počev od glave, preko vrata, grebena, leđa, sapi, sve do gornje strane repa. Bela boja treba da je na glavi u vidu cveta, lise i brnje, pod vratom (i oko vrata) pod grudima i trbuhom, na donjim delovima nogu i na vrhu repa. Između crne i bele boje je pomenuta osnovna boja dlake. Usled karakteristične boje dlake ovaj pas se lako uočava, naročito u šumovitim pokrivenim terenima, lako ga je razlikovati od lisice koju rado i istrajno goni. Naročito je brojan na području Bosne i Hercegovine. Kao nova rasa, još je nedovoljno ustaljen, kako u morfološkoj građi, tako, u pogledu boje dlake, po čemu se najviše i razlikuje od ostalih naših rasa goniča.

Bosanski oštrodlaki gonič - Barak
Ova rasa uglavnom je bila najviše rasprostranjena u Bosni i Hercegovini. Međutim, danas na tom području postaje sve ređa i malobrojnija. Po visini, proporcijama pojedinih delova tela i opštoj skladnosti građe, vrlo je sličan ostalim rasama goniča. Od njih se razlikuje kvalitetom dlake, koja je prava, oštra, rastresita i oko 10cm duga. Dlaka ne sme da se upliće u pramenove, niti da bude kovrdžava, na glavi je različitog kvaliteta, na ušima nešto kraća, na čelu duža i mekša, na obrvama gusta i duga, što psu daje sumoran, mračan izgled, a na njušci je gusta i oštra i obrazuje jake "brkove i bradu". Pas je najčešće šaren, osnovna boja može da bude: bela, ili u različitim nijansama, pšeničnožuta do crvena, odnosno čađava do prljavosiva. Boje su razasute u obliku manjih ili većih šara ili prskano jednom ili obema pomenutim bojama.
Crna ili kestenjastomrka boja nisu dozvoljene, dok je zelenkasta prihvatljiva. Glava mu je kraća i uža nego u ostalih goniča. Po radnoj i lovačkoj sposobnosti sličan je istarskom oštrodlakom goniču, a smatra se posebno izdržljivim u teškim klimatskim uslovima (kiša, susnežica, isl.).

Ptičari

Sve rase ove grupe odlikuju se zajedničkim načinom rada u lovu, što je osnovna karakteristika ptičara. Rad ptičara nije samo u brzom pretraživanju ("špartanju") lovačkog terena već i u pronalaženju određene vrste plemenite divljači. Ptičari se prvenstveno upotrebljavaju u lovu na pernatu divljač, po čemu kod nas i nose svoj naziv. Međutim, pravilno obučeni, oni se isto tako mogu sa dobrim rezultatima upotrebljavati i u lovu na zeca. Svaki ptičar stane kad pronađe divljač, ukazujući lovcu pogledom i glavom mesto na kojem se divljač nalazi tj. markira. Ukoliko je pas nepokretniji i duže stoji kad pronađe divljač, smatra se da je bolji i da "čvrsto stoji". Ova osobina čvrstog stajanja urođena je svima rasnim ptičarima; međutim, ako se ona obukom ili odgajanjem ne neguje, pas može i potpuno da izgubi to svojstvo i da prestane da "markira". Ptičari se lako obučavaju i da donose ubijenu ili ranjenu divljač. Izvesni ptičari s voljom donose pernatu, a nerado dlakavu divljač.

Nemački kratkodlaki ptičar
Ova rasa lovačkih pasa je najrasprostranjenija u našoj zemlji. Od staronemačkog kratkodlakog ptičara, sredinom prošlog veka , ukrštanjem sa poenterom nastao je današnji tip nemačkog kratkodlakog ptičara. To je svestrano upotrebljiv ptičar, tj. podjednako radi i u lovu na pernatu i u lovu na dlakavu divljač. Dobro markira, ali isto tako dobro i aportira. Oštar je u odnosu na lisicu i druge štetočine. Srednje velik, zbite građe i skladan pas. Podložan je obuci, živahnog, ali ne nervoznog temperamenta. Boja dlake može da bude jednobojna mrka (kestenjasta), prskano bela sa mrkim šarama, svetlomrka, zelenkasta sa većim mrkim šarama, i najzad, mrkošarena i tačkasto prskana.
Glava mu je suva, plemenita, potiljna kost i stop blago izraženi. Nosnik blago ovnujski, njuška snažna, lepo pripijenih i zaobljenih usana. Vrat mu je mišićav, srednje dug. Greben je širok, leđa prava i mišićava, sapi široke mišićave. Rep je u korenu debeo, za jednu trećinu ili polovinu odsečen. Grudi su široke i duboke, rebra zaobljena (ne bačvasta). Noge su čvrste, pravilnih stavova, a šape, stisnutih prstiju, snažne. S obzirom na relativno laku upotrebljivost i podložnost obuci ova rasa je u nas u stalnom porastu.

Nemački oštrodlaki ptičar
Nemački oštrodlaki ptičar sličan je kratkodlakom po telesnoj građi samo je nešto viši. Pored toga razlikuje se i po čvrstoj, i po srednje dugoj, pravoj i kostretastoj dlaci. Dužina dlake je različita u pojedinih pasa, te se mogu naći jedinke koje su po čitavom telu obrasle dugom dlakom i jedinke obrasle znatno kraćom dlakom, tako da se samo na pojedinim delovima tela zapaža specifičan kvalitet oštre dlake. I ova rasa ima dosta poenterske krvi, no ipak znatno manje nego kratkodlaki nemački ptičar. Glava je suva i obrasla oštrom dlakom, što stvara guste obrve i "brkove". Građa tela odaje čvrstog, snažnog i vrlo izdržljivog psa. Rep mu je odsečen kao u kratkodlakog. Ovaj pas je mirnijeg temperamenta i vrlo podesan za lov u gustim čestarima i po barkim terenima.
Njuh mu je nešto slabiji nego u kratkodlakog ptičara, ali i pored toga je odličan lovački pas. Kod nas se naročito gaji u ravničarskim terenima i na područjima bogatim barskom divljači. Dobro radi i u lovu na pernatu a i u lovu na dlakavu divljač.

Epanjel breton - Francuska rasa ptičara
Francuska rasa ptičara, koja se kod nas prilično gaji, ali ne u velikom broju. Stasa je nešto ispod srednjeg, obrastao je dugom svilastom dlakom koja dobro prileže uz telo. Boje je kestenjastošarene ili crnošarene (ređe). Glava mu je okruglasta, a uši nešto kraće nego u ostalih francuskih epanjela, od koga se razlikuje nešto kraćom i manje svilastom dlakom. Telo mu je zbijeno, dobro povezano i čvrsto. Stavova je pravilnih, hodova izdašnih, i dosta živog temperamenta. Na terenu dobro radi i izdržljiv je lovački pas. Kod nas pokazuje tendenciju znatnog brojnog porasta.

Seteri

Engleski seter
Visok, šaren pas, duge svilaste dlake, engleski seter je mirnog temperamenta. On je ptičar sa njuhom kao u poentera, te je njemu sličan i po svojim lovačkim osobinama i sposobnostima. Međutim, nežne je konstitucije i teško se odgaja.
Glava mu je duga, relativno uska i ne suviše laka. Potiljna kost kao i čeoni prelom jako su izraženi. Usne su velike, ali ne opuštene i tanke. Vrat je lak i bez podušnjaka. Leđa su kratka i prava. Grudi su mu srednje široke, ali vrlo duboke. Plećke kose o dobro povezane. Rep je nisko usađen, obrastao dugom dlakom koja stvara "perjanicu". Hodovi su mu živahni i izdašni. Dlaka mu je šarena sa žutim, crnim, smeđim pegama ali je trobojna. Svilasta je, gusta i bez kovrdža. Na glavi je kratka, na telu duža, a pod vratom i na grudima, na zadnjim ivicama nogu, kao i na donjoj strani repa je najduža pa se tu stvaraju tzv. zastavice i perjanice. Ova rasa lovačkih pasa se najviše gaji kod nas u Srbiji, ali je zbog duge dlake prilično teško sprovoditi pravilnu negu psa, naročito u jesenjim i zimskim danima lova.

Irski seter
Irski seter, kao i engleski, odlikuje se dugom, svilastom dlakom koja treba da je prava, tj. da nije talasasta i kovrdžava. Nekada je ova rasa bila crvenošarena. Danas je ona jednobojno mahagoni boje, a beline su dozvoljene samo kao neznatne oznake na čelu, pod grlom na grudima ili na prstima. Usled svoje vrlo dopadljive boje i lepe dlake ovaj pas se sve više gaji kao nelovni-luksuzni pas, pri čemu se ne obraća pažnja na njegove lovne sposobnosti. Ovakav način gajenja, odrazio se na njegove radne sposobnosti, te on znatno zaostaje za engleskim seterom. Po građi je sličan engleskom seteru, ali se od njega razlikuje naročito po nešto dužem telu, što ča čini lepšim, ali ne i boljim radnim psom.
Glava mu je duga i uska, potiljačna kost je jako izražena, njuška duga i skoro četvrtasta. Oči su mu nešto sitnije. Vrat je srednje mišićav, leđa duga, a sapi kose, duge i široke. Rep mu je nešto niže usađen, nošen u visini leđa ili nešto niže. Grudi su mu uže, ali vrlo duboke, rebra zaobljena, prednje noge prave, snažnih kostiju, zadnje dobro postavljene i mišićave. šape, stisnutih i izbočenih prstiju, obrasle su gustom dlakom. Kod nas se ovaj pas često gaji kao lovački pas, ali i kao nelovni, pa čak i kao kućni ljubimac - zbog svog lepog izgleda i dobre naravi.

Jazavičari

U grupi jazavičari postoji više rasa lovačkih pasa koje se međusobno razlikuju po dužini dlake i njenom kvalitetu, te razlikujemo: kratkodlake, oštrodlake i dugodlake jazavičare. Pored toga, u okviru svake od ovih grupa, međusobno se razlikuju i po visini, te razlikujemo i teške, srednje i patuljaste jazavičare. Kod nas se gaji kao lovački psi oštrodlaki jazavičar i kratkodlaki jazavičar. Dugodlaki jazavičar sada se uglavnom gaji kao luksuzan pas.
Opšte odlike jazavičara su slične odlikama goniča, a od ovih se razlikuju neskladno kratkim nogama, dok je građa trupa u apsolutnim dimenzijama, skoro istovetna dugonogim goničima.

Kratkodlaki jazavičar je obrastao kratkom, gustom sjajnom, ali pripijenom dlakom uz telo. Po boji postoji jednobojno crveni, crvenožuti ili tamnožuti. Ima, takođe, dvobojnih jazavičara u kojih je osnovna dlaka tamnocrvena ili kestenjasta sa rđastokestenjastom ili žutootvorenom bojom iznad očiju, oko njuške i donje usne, na unutrašnjoj ivici ušiju, na grudima, na unutrašnjoj i zadnjoj strani repa. Postoje još i prugasti i murgasti jazavičari.
Oštrodlaki jazavičar je obrastao oštrom dlakom, ne suviše dugom, slično kao i ostali oštrodlaki psi. U telesnoj građi jazavičari, iako kratkih nogu, treba da imaju pravilne stavove, mada se često susreću nepravilnosti iks ili kravlji stav prednjih i zadnjih nogu, koje iz priploda treba isključiti. Vrlo su ustrajani, ali spori goniči, te divljač teraju lagano, ali je ne razgone.

Brak jazavičari - Alpski Brak jazavičar

Brak jazavičari su nastali ukrštanjem jazavičara i goniča, što se još može zapaziti po neujednačenim leglima. Postoje dve rase: alpski (viši) i belo-šareni vestfalski (niži) brak jazavičar. U nas se gaji samo alpski. Spadaju u grupu tzv. Kratkonogih goniča. Od goniča je znatno niži (do 42cm), ali telo mu je snažno i razvijeno kao u dugonogog goniča. Stoga je vrlo izdržljiv, ali spor u gonjenju divljači. Uporan je gonič, a u radu pod zemljom vrlo oštar. Goni glasno, može se obučiti da odlično prati trag po krvi i da oblajava mrtvu divljač, a takođe i da donosi manju divljač. Dugog je trupa na kratkim snažnim nogama, koje treba da su pravilnih stavova. Glava srazmerna telu, zaobljenog čela izraženog stopa, snažne njuške, dosta dugih ušiju. Leđa su mu duga, ali mišićava i snažna. Rep je dug i četkast. Noge su relativno kratke i vrlo snažne. Dlaka je gusta i pripijena, s malo podlake. Boje je crvene u različitim nijansama, jednobojan je ili s manje ili više izraženim crnim sedlom. Beline su dozvoljene na nosniku, na vratu, pod grudima i na nogama. Ova rasa lovačkih pasa je kod nas u znatnom porastu, da bi zamenila dugonoge goniče, u krajevima gde je lov s njima zabranjen.

Krvoslednici

Pripada grupi pasa koji služe da vezani prate trag ranjene divljači, te ih stoga nazivaju: krvoslednici. Dobro obučeni, ovi psi su od velike vrednosti za lovišta visoke divljači. Hanoveranski krvoslednik je pas srednje veličine, snažnog dugog trupa, kratke, guste i polegle dlake. Glava je srazmerna trupu, ispupčenog i naborenog čela, blago ispupčenog nosnika, mišićavog skoro horizontalnog vrata, snažnih leđa i dugog na dole nošenog repa. Grudi su široke i duboke, zaobljenih rebara. Prednje noge su izrazito mišićave, podlaktica je katkad malo ukrivljena. šape su čvrste, zadnje noge pravilnih stavova. Boja je sivomrka, a na njušci, pored očiju i na ušima crnomrka, plamena. Takođe crvenomrka, crvenožuta, žuta, mrka, ili crno-prugasta, većinom tamnija kod očiju i na njušci. Ova rasa je prilično malobrojna kod nas, iako bi svako lovište visoke divljači trebalo da ima bar po jednog ovako psa, koji bi bio obučen kao krvoslednik.

Jamari

U ovu grupu spada veliki broj rasa koje uglavnom služe za lov na štetočine i rad u jamama. Svi se odlikuju manje ili više niskim rastom, snažnom građom tela, naročito snažnom njuškom, zdravih i čvrstih zuba, koji im odlično služe u borbi s lisicama i drugim štetočinama. Karakteristika njihovog rada je da vrlo rado ulaze u jamu gde se bore ili izgone štetočinu. U jami oblajavaju i napadaju štetočine, koje obično udave. U toj borbi mogu i sami da nastradaju. Nad zemljom rade vrlo dobro kao goniči, ali gone kratko uz glasno štektanje. Psi bez glasa, mutavi, moraju se diskvalifikovati i isključiti iz priploda. Pored toga, ovi psi se mogu lako obučiti da donose ubijenu divljač. Kod nas se ove rase lovačkih pasa sve više razmnožavaju s obzirom na velike potrebe dobro negovanih lovišta da se u njima istrebe brojne štetočine.

Nemački lovački terijer

Nemački lovački terijer je relativno nova rasa nastala ukrštanjem engleskih terijera i daljom selekcijom radi stvaranja jamara, čije su glavne eksterijerne odlike: glava ravnog profila, duga, naročito u ličnom delu, njuška je snažna. Stop je blago izražen. Zubi su snažni, makazasti i pravilni. Uši visoko postavljene u obliku latinskog slova V preklapaju se na polovini i zatvaraju sa strane ušni kanal. Vrat je nešto duži i mišićav. Leđa su takođe duža i visina grebena je manja od dužine trupa. Leđa su prava, mišićava, snažno povezana sa sapima. Sapi su dovoljno široke, blago oborene. Rep je upola odsečen, visoko usađen, nošen ravno ili blago koso. Grudi su srednje široke, duboke i zaobljenih rebara. Prednje noge su snažne, ne preduge, dobro povezane sa trupom. Zadnje noge su nešto otvorenijih ugova. Stavovi nogu pravilni. Dlaka je kostretasta uvek oštra, a može da bude i kratka ali oštra. Boje je pretežno crne, dok su mu noge i trbuh crveni. Može da bude i jednobojan, ali se manje ceni. Vrlo je živahnog temperamenta i vrlo oštar prema štetočinama. Kod nas je najbrojniji u grupi jamara.

Foksterijeri

Oštrodlaki foksterijer
Foksterijer je prvobitno bio isključivo lovački pas, a mnogo je upotrebljevan u uništavanju pacova. Danas je ovo pretežno luksuzan pas. Mada postoji težnja, i kod nas i u drugim zemljama da se ponovo upotrebi kao jamar. Kvadratičnog izgleda, pas je vrlo snažne njuške koja je obrasla oštrom i dugom dlakom, stvarajući guste obrve i dugu bradu. Vrat je okruglast i vrlo mišićav. Trup kratak i snažan. Noge relativno snažne, pravih skoro stubastih stavova. šape čvrste i skupljenih prstiju. Rep je kratko podsečen (u dužini šake) i nošen pravo nagore. Vrlo je živahnog temperamenta, oštar pas, a često i zle ćudi. Dlaka mu je oštra, kostretasta i relativno duga, međutim, posebnim podsecanjem "trimovanjem dlake" duga dlaka ostavlja se samo na prednjem delu glave, nogama i repu.

Kratkodlaki foksterijer
Samo ime označava da je dlaka ovoga psa kratka, sjajna i polegla. Boje je kao oštrodlaki tj. crno-bela ili trobojna. Po svojim radnim osobinama, i obliku tela u svemu, osim u dlaci, istovetan je s oštrodlakim foksterijerom. Zbog svojih lovačkih osobina može da bude i odličan čuvar u kući i dvorištu.

Cunjavci

Ova grupa lovačkih pasa odlikuje se posebnim načinom lova i rada na terenu. Vrlo su živahnog temperamenta, blage ćudi i privrženi. Karakterističan je njihov rad, koji se ispoljava u stalnom trčkaranju - cunjanju kroz lovačke terene koji su pokriveni i gustim često neprohodnim rastinjem. Dobrog su nosa i dosta lako nađu divljač. Traže "na kratko" na domet puške. Divljač ne markiraju, već je posle kratkog zastajanja dižu i gone uz glasno štektanje. Gone vrlo kratko, i ukoliko lovac puca na divljač, mrtvu ili ranjenu životinju vrlo dobro donose. Ova grupa obuhvata veliki broj rasa, ali se kod nas gaje uglavnom koker španijeli i samo u neznatnom broju špringer španijel.

Koker španijel
O poreklu ove rase, kao i ostalih rasa španijela, mnogo je raspravljano, a ni sada se ne može pouzdano reći kako je ona nastala. U današnjem njenom obliku odgajali su je Englezi, te je kao njihova rasa (engleski koker) najpoznatiji, a i kod nas je prilično rasprostranjen.
Glava je dosta duga i suva, lobanja zaobljena, stop blago izražen, njuška uska i duboka s prilepljenim usnicama. Uši široke i duge, dopiru do kraja njuške. Pokrivene su dugom i talasastom dlakom. Trup je zbijene građe i pas je kvadratast. Rep je kratko odsečen, nošen nisko i pas njime uvek živahno maše. Noge su mu kratke i prave. Dlaka na glavi je kratka, na ušima i ostalim delovima duga, gusta, svilasta i blago talasava, ali ne kovrdžava, niti vunasta. Boja dlake je najčešće crna ili kestenjasta, jednobojna ili s belim poljima. Ima pasa i žute, rđaste, narandžaste i crvene boje. Visina ne sme da pređe 41cm. Vrlo simpatičan pas, pogodan za držanje u gradu, naročito za lovce nastanjene u gradu, a često se gaji i kao luksuzan pas. Kod nas je dosta brojan i pokazuje tendenciju brojnog porasta.

Špringer španijel
Vrlo je sličan koker španijelu, samo je od njega viši i snažniji. Postoje dve rase: veliki i engleski špringer španijel. Ovaj je najvišlji od poslednje tri rase španijela. Dlaka mu je svilasta, ne preduga i blago talasasta. Boje je šarene, i to kestenjaste ili žutošarene.
Retko je jednobojan. I u radu ima iste odlike kao koker, samo je snažniji, teži, izdržljiviji i može da donese (aportira) i težu dlakavu divljač, bez veće teškoće. Kod nas je malobrojan.

Poenter

Ova rasa lovačkih pasa vodi poreklo iz Španije, ali je, u stvari, stvorena u Engleskoj s određenim odgajivačkim ciljem.
Poenter je visok skladno građen, šaren pas. Može biti kestenjast ili crnošaren ili trobojan. Vrlo retko crno ili kestenjasto jednobojan. Glava plemenita sa izraženim dubokim stopom, sa snažnom gotovo kvadratastom njuškom. Uši su mu tanke. Vrat mišićav dobro povezan. Greben izražen. Leđa čvrsta kratka i prava. Sapi blago oborene i mišićave. Noge čvrste i mišićave, pravilnih stavova. Dlaka je retka, kratka i lepo polegla uz telo. Hodovi su mu vrlo izdašni. U lovu se uvek kreće u galopu i uz to je izvanredno izdržljiv. Temperamenta je vrlo živahnog, često nervoznog, što uslovljava veliko strpljenje u radu prilikom njegove obuke i dresure. Zbog prefinjenog njuha, odličnog i urođenog markiranja divljači i hitrih pokreta, poenter je upotrebljavan za ukrštanje pri stvaranju drugih pasa ptičara. Najviše se gaji u Srbiji.

Mađarska vižla

Autohtona mađarska rasa ptičara - mađarska vižla, priznata je tek pre pedesetak godina kao lovački pas. Nastala je ukrštanjem sa različitim pasminama, ali u sebi nosi najviše krvi nemačkog kratkodlakog ptičara i poentera. Dlaka je kratka, sjajna i polegla, pšeničnožute do pšeničnocrvene boje. Dozvoljene su ali nepoželjne su male bele šare na grudima. Srednje visok pas, snažne građe i skladnog izgleda. Dobar je lovački pas za ravničarske terene. Prilično je izdržljiv za rad u toplim jesenjim danima. živog je temperamenta, blage ćudi i prilično podložan obuci i radu. Po telesnoj građi karakteriše ga suva glava, neznatno zaobljena lobanja, blag stop, njuška prava i široka. Obrazi su mišićavi, leđa prava, dobro povezana sa sapima. Sapi su mu blago oborene, srednje duge i široke. Rep je nisko usađen, za trećinu odsečen ili nasečen. Noge su snažne, mišićave, pravilnih stavova. šape čvrste, skupljenih prstiju. Kod nas je naročito rasprostranjen na području Vojvodine, kao cenjen lovački pas.